Тајна три свеске - 1. део

 

Узео је гомилу папира коју му је кроз шалтер пружао човек већ прилично нервозан од чекања испред стакленог зида који их је делио. Видео је да овај нешто прича, али га није слушао, нити је желео да се упушта у његову причу или да се правда због дугог чекања. Ни на шта није могао да утиче: ни да смањи редове, ни да убрза пријем докумената. Трудио се да свој посао, завођење и разврставање онога што прими, уради како треба, да не буде пропуста. Звук печата на потврди коју предаје странци, како би с тим папиром трагала за предметом, био је знак да је један предмет обрадио. Чим би се једна странка удаљила, на стакло би се, са својом причом и папирима, приљубила друга.

Био је љубазан са сваким – „Добар дан и изволите.“ Изговарао је, углавном, само то. Кад је морао, одговарао је на питања, али само на она за која је надлежан. Стотине пута дневно. Без смешка, али и без мрштења или повишеног тона. То је људима било довољно. А он ништа више од тога није могао ни да им пружи. И тако осам сати, сваког дана. Месецима, годинама, деценијама.

Иако је изгледало да је више одсутан него присутан, није грешио у свом послу, чак и када је, уз оно што је радио, бележио и оно што нико није примећивао, нити је знао за његове тајне записе.

Било му је довољно минут, не више, да сними лице особе испред себе, готово фотографски, да све то похрани негде у меморију и да, читајући папире који су стајали пред њим, склопи две-три реченице које ће уписати у своју свеску у паузи између две странке.

Није свако улазио у њу, нити је сваког дана бележио те хронике. Понекад је свеска остајала затворена, јер би проценио да нико није заслужио да се у њој нађе. А дешавало се да у току тих осам сати у њу уђе и по неколико људи. Он није одлучивао ко ће ући, а ко неће. Ко год стане испред њега, својим лицем, оним што каже и папирима које пружи, утицао је на њега да га убележи или да га не примети. Он је био само хроничар шалтерских дешавања.

На крају радног дана, покрио би, посебно скројеним комадом дрвене плоче, онај отвор на шалтеру кроз који је размењивао папире са људима, сложио прибор за писање, печат одложио са стране, затворио јастуче за печате да се не суши, сложио све папире по столу, да га све то сутра дочека. Свеску је ставио у торбу, заједно са посудом у којој је доносио сендвиче које је код куће сам спремао. По оближњим пекарама није ишао, нити је хтео заједничке доручке са колегама, где би се причало и жвакало. Волео је тих пола сата паузе да посвети себи и ономе што му пружа задовољство. А једно од задовољстава била му је – самоћа. Отишао би у парк преко пута општине, сео на клупу, јео и хранио голубове, који су га сваког дана чекали у исто време.

До свог станчића одлазио је прво пешке. Корак по корак, држећи у руци кожну испуцалу ташну која је бројала деценије уз ко зна колико посета ташнеру, све до аутобуса који га је водио ка периферији. Станови су тамо били јевтинији, а с платом једног општинског архивара није могао да приушти собичак ближе центру. Ипак, та шетња и путовање нису му придавали муку, јер је то био његов излазак у град, међу људе, и то му је пријало.

Кад би сео у аутобус, одмах би отварао ташну и вадио књигу коју би читао не примећујући било кога око себе. У руци би држао меку оловку, са ознаком HB. Оне су књизи мање бола наносиле, када би подвлачио мисли које су му се допадале. С времена на време би погледао докле је стигао, јер је волео да станицу пре него што стигне, све стави у ташну, да полако устане и приближи се вратима да изађе. Све полако, уљудно, да некоме не засмета док се пробија ка излазу. Као да је хтео да и у превозу буде што мање приметан. А онда би стизао у своју оазу, у тих четрдесетак квадрата.

У стан, који је био његово светилиште, никад није улазио са прљавим ципелама. Брисање ципела на отирачу преко кога је увек морала да буде мокра крпа, било је прво у низу ритуала. Никад отирач није могао све да очисти, као та крпа. Уз то, кад се испрља, није му било тешко да је опере, да испред врата, кад неко прође, не види његове трагове.

Поред врата би се изуо, сложио ципеле на пластичну фолију, да не оштети паркет, на чивилук би оставио шешир и мантил и са посебном радошћу ушао у дневну собу. Отишао би до свог радног стола, одмах испод прозора, на коме су биле уредно распоређене књиге које чита и свеске у којима записује мисли, и на столицу би положио кожну торбу.

Застао би и пунио очи својим светом. Гледао је у фотељу у којој деценијама седи и чита, у подну лампу за ноћне сате када све утихне и у соби остану само он, књига и лампа. Кауч, на коме је обично спавало двоје, није морао да расклапа свако вече. Само би скинуо прекривач, ставио чаршав, јастук и ћебе и кревет за њега, оно пола кауча, био је спреман. Мали сто, уз зид са стране, да не заузима средину собе, био је довољан да на њега стави шерпу или лонац са оним што је скувао претходног дана и један тањир. Нашло се места и за грамофон и стотине плоча сакупљаних годинама. Није имао ни радио ни телевизор. Само би нарушавали свет који је себи створио.

Погледао би у полице које су се савиле под теретом наслаганих књига, јер на њима више није било места. Цео један кутак собе била је његова библиотека. За тих више од пет деценија, колико су му књиге најдражи сапутник и сапатник, све их је прочитао, као и стотине оних које су остале по библиотекама.

Професор светске књижевности, Бранко Ћулум, који никада није постао професор нити је икада ушао у школу да предаје оно што је годинама учио, од књига није могао да се растане. Још у родном Каравукову, на северу Војводине, кад је као дете почео да сриче слова, осетио је да је закорачио у свет књига из кога никада неће изаћи.

Као дете био је неснађен, тих, повучен, склањао се од било каквих сукоба. Такав је остао и кад је дошао у Београд да студира светску књижевност. Живео је на релацији Студентски град – Студентски трг, где му је био факултет. Студије су му биле игра, полагао је испите један за другим, не са десеткама, али није знао шта су оцене испод девет. Студентска соба, библиотека у којој је позајмљивао дела светских књижевника, учионице и амфитеатар на факултету били су простор у коме се осећао као свој на своме. Та навика повлачења у свој свет никада га није напустила.

После тог кратког предаха у тишини обично би осетио глад. У складу са редоследом који је утврдио за сате од повратка са посла до сна, ручак је био први на реду. Ручао би тек после четири по подне. Кувао је једноставно, увек за два дана, да не мора сваког поподнева изнова да стоји поред шпорета. У шерпи би се најчешће нашло нешто што се једе кашиком – пасуљ, гулаш или чорба од поврћа. Ништа раскошно, али довољно топло и мирно да га засити. То једно јело, било му је и предјело и главно јело и десерт.

Извадио би шерпу из фрижидера, пребацио колико му треба у мању посуду да то подгреје. Док би се јело дружило са топлом ринглом, поставио би на сто један тањир, кришку хлеба, кашику и чашу воде. Јео је полако, без журбе, као да и ту треба испоштовати неки ред који је само њему био познат. Није укључивао музику док руча. У тишини је храна имала свој укус, а он свој мир.

Кад би завршио, опрао би тањир и кашику одмах, да га не чекају у судопери. Тек онда је могао да настави са својим малим вечерњим распоредом. Сат сна после ручка био је његово пуњење батерија за оно што следи до касно у ноћ.

Кад би устао, прво би извадио из торбе књигу коју је читао у превозу, свеску са белешкама са шалтера, све то ставио на сто, затим би укључио грамофон, ставио неку плочу, упалио лампу и са књигом која га је чекала на столу, сео би у фотељу.

Читање је могло да почне. Устајао би само да окрене другу страну плоче. И тако два сата. Вечере су биле тек да може да каже да је тај оброк испоштовао. Увек око осам увече. Касније није смео, због проблема које је имао са високим шећером. Мучио га је и висок притисак. Кад би и то завршио, опрао би судове и осврнуо се да види да ли је кухиња чиста. Тек тада је могао да зарони у своје свеске.

Имао их је у три боје – у плавој, црној и црвеној. Све су имале тврде корице. И од сваке боје по неколико комада. Неке су биле старе неколико деценија, неке неколико година, а ове које су му стајале на столу, тек неколико месеци.

Најпре би узео оловку и, без журбе, полако је заоштрио, пазећи да врх буде тачно онакав какав му треба. Танке струготине графита и дрвета стресао би у пепељару која је стајала на столу. Писао је само графитном оловком, јер је она остављала траг који се, ако затреба, могао тихо поправити. Ту на столу дежурала је и мала бела Пеликан гумица, чије је труње после брисања, одмах лагано сакупљао у шаку и тресао у пепељару. Затим би нежно узео књигу коју је тог дана читао. Све што би једне вечери уписао у свеску, одмах је брисао, полако, да не повреди књигу. Затим је читао, подвлачио па преписивао. И тако све док не стигне до њеног краја.

Гледао је све што је подвукао, што му се тада, док је читао, учинило као дубокомисаоно. На тренутак би застао над тим реченицама, поново их читао, као да им даје још једну прилику да се потврде пре него што пређу у свеску.

Кад би био сигуран да су то реченице за сва времена, привукао би плаву свеску ближе себи и почео да преписује, мирно и читко, истим оним рукописом који се годинама готово није мењао, пуштајући да мисли из књиге, реч по реч, полако прелазе на папир и тамо налазе своје место. Док их је исписивао, поново су улазиле у њега. Није их било мало које је запамтио и које је могао да цитира без грешке, више себи него другима.

Био је свестан да су му дани и године једна велика празнина и да је управо време проведено у соби, уз књиге, једине његове сапутнице кроз живот, оно што га чини спокојним. Само он, а не неко други, одлучивао је да ли ће бити покривен тишином или музиком са грамофона. Тако опуштен и спокојан, без спољашњих звукова, могао је да чита и да пребира по својим мислима и свескама.

После плаве свеске узимао би црну. У њој је био његов живот. Негде дубоко у једној великој кутији била је она прва црна свеска исписана пре неколико деценија. А у њој сећање на безбрижно детињство, јурњаве и дечје игре по прашњавим сеоским сокацима и пустим лединама са својим вршњацима, децом породица које су се после Другог рата доселиле на бачку земљу. Њихови су одмах по рату стигли из Босанске крајине. Бранкови преци су из околине Босанског Петровца.

Док је одрастао, слушао је оца који му је упорно понављао, ваљда да би му све то дубоко утиснуо у ум, да са те земље мора да оде, да он мора да заврши високе школе и да ће га знање далеко одвести, негде у бољи живот. Није био на оца. Као да је равница у којој је рођен утишала оно што је отац, љути крајишник, донео са камена у војвођанску равницу. Отац све то није причао ћерки Марици.

Усмераван и ношен саветима и родитељским жељама ишао је у сеоску основну школу, па потом у гимназију, у оближњим Оџацима. Већина његових другова се припремала за дан када ће напустити родитељски дом и отићи на студије у велики и непознати Београд. Он је знао шта жели да буде – професор књижевности.

Пребирао је по тим сликама и записивао у црној свесци све оно што је остало у њему. Не одмах, чим је ногом крочио на београдску калдрму, већ много касније, када га је живот разбио и када су му та писања постала лек за душу. Тек тада је почео да схвата да је у те свеске одлагао све оно што није умео да каже наглас.

У касним вечерњим сатима свеске, разврстане по годинама и сећањима, уредно сложене у кутији дубоко сакривеној у орману, покривеној јорганима и ћебадима, биле су његово једино друштво.

Извадио би је, ставио на кревет, отворио и – одлазио.

Не једном је читао записе о првим данима на факултету, уласку у нови свет и сусрету с њом.

„Ушла је у учионицу сигурним кораком, гледајући испред себе, с рукама прекрштеним преко бујних груди, чврсто држећи књиге и свеске. Дугачка црна коса спуштена низ леђа и преко рамена била је оквир за прелепо лице на коме су се издвајале црне очи. Седео сам у клупи, сам, док су око мене готово све клупе биле попуњене. Док сам је пратио погледом и упијао ту раскош, погледала ме је и – пресекла. Очи су нам се среле. Да ли је мој поглед схватила као позив, не знам, тек упутила се ка мени.

– Да ли је слободно то место поред тебе?

Збуњено сам климнуо главом, не успевајући да проговорим ни реч. Села је и запахнуо ме је мирис – жене. Никада нешто тако нисам осетио. Почео сам да се презнојавам, сав преплашен од онога што следи. Док сам размишљао да ли да је нешто питам, или да ћутим, јер сам то најбоље знао, опет ме је погледала. Пружила ми је руку изговарајући умилним гласом:

– Косана.

Прихватих пружену руку, једва је држећи, плашећи се не знам чега.

– Бранко – узвратих.

Новим осмехом унела је још већи немир у мене. Нисам слутио колико ће ми тај дан и сусрет са њом променити живот.“

Ово је исписао једне од тамних ноћи у којој је могао да чује само своје дисање у соби благо осветљеној светлошћу подне лампе.

Тог дана, док је осећао њено присуство покрај себе, док је удисао опојни мирис који га је покрио, не дајући му да се поврати, није чуо ни реч професора за катедром. Није био ту. Није смео ни да погледа Косану која је, бар се њему тако чинило, пажљиво пратила шта се прича. Понекад би му, неким покретом или исписаном поруком на папирићу који би му дотурила, дала до знања да је ту. Она је водила игру а он невичан у мушко-женским надмудривањима, само је ћутао. Не зато што није знао шта да каже, већ што није умео како да све то настави. Није схватао да ли се то она игра са њим или је све то само случајан сусрет који ће она после часа одмах да заборави. Није могао да зна, било му је тек осамнаест. Никада није био толико близу некој жени.

После часа, док је још седео спустивши главу, правећи се да је заузет пакујући свеске и књиге, одједном је испред свог лица угледао њену руку. Подигао је главу и погледао је.

Збуњено је устао, прихватајући поздрав.

– Видимо се на неком следећем часу – рекла је, уз широки срдачан осмех.

Једва је прозборио „видимо се.“

Док је одлазила, поново је сео да се сабере.

Од тог тренутка Косана није излазила из његовог живота.

Цео дан је провео мислећи о њој и, са страхом и нестрпљењем, чекао следећи сусрет.

Није дуго чекао. Сутрадан је поранио, па је у учионицу ушао пре других, тек да заузме место на коме је јуче седео. Несвесно је ставио књиге испред себе, а свеске на део стола поред себе. Тек да неко други не седне поред њега. Није скидао поглед с врата, надајући се да ће се Косана појавити. Неколико минута пре почетка часа, кад је учионица била већ готово пуна, појавила се. Застала је на вратима и одмах погледала ка месту на коме је јуче седела. Осмехнула се и весело махнула Бранку. Када га је видела, он је одмах склонио свеске да место поред њега и званично буде слободно. Овога пута одмах је села, погледала га право у очи и пружила му руку, уз осмех који му је одузео дах.

Час, на којем је опет био одсутан, брзо је прошао.

Осећања су му била помешана. Тужан што ће се опет растати од Косане и срећан што ће страх који га је притискао од њене близине, нестати чим изађе на врата. Овога пута она није журила. Полако се спремала, испод ока гледајући Бранка, чекајући да и он крене. Кад су се обоје спаковали, запитала га је:

– Идемо?

– Да, да... – смушено је одговорио.

Изашли су из учионице једно поред другог, тискајући се у гомили студената. Ћутали су. Она се загонетно осмехивала и готово поскакујући силазила степеницама ка излазу. Он ју је пратио, иако, да га је неко питао зашто то ради, не би знао да каже зашто је следи.

На улици се окренула ка њему.

– Где станујеш?

Гледала га је право у очи, не скидајући осмех са лица.

– У Студењаку.

Осмех јој се раширио.

– И ја.

Кренули су полако низ улицу, још увек једно уз друго.

– У ком си блоку? – упитала је после кратке паузе.

– У другом… мушки дом – одговорио је тихо.

Климнула је главом, као да је то и очекивала.

– Е, близу смо. Ја сам у трећем. Женски.

Погледала га је искоса, са оним истим, благо задиркујућим осмехом.

– Значи, можемо заједно до Студењака.

На тренутак није знао шта да каже. Само је климнуо главом, гледајући испред себе, не усуђујући се да је погледа у очи. Наставио је да корача поред ње. Осећао је како му се корак, први пут тог дана, сам од себе усклађује са њеним. Највише би му пријало да буде поред ње, да осети њену близину, али, у тишини. Разговор му је тешко падао. Поред Косане, то није било могуће. Наставила је да пита.

– Шта студираш?

– Општу књижевност… светску.

– А ја српскохрватски. Бићу професор – рече гласно, са осмехом, гледајући у њега. Није више имао куд. Морао је да на поглед одговара погледом. Уследило је ново питање.

– Који ти је предмет најдражи?

Застаде на тренутак, као да у глави пребира по списку предмета.

– Историја књижевности… највише. Кад крене прича о писцима, о времену у ком су живели… то ми је некако најближе.

– А најтежи?

Благо је слегнуо раменима.

– Теорија. Није да је не разумем… али тражи стрпљење.

Насмешила се.

– Мени је граматика најтежа. Све мислиш знаш, а онда те изненади. Знаш, ја сам с југа Србије, па мало ратујемо са граматиком.

Први пут се усудио да је погледа дуже него што је мислио да сме.

– А шта највише волиш?

– Књижевност, наравно – рекла је живље. – Кад професор крене да чита наглас… е, тад слушам без даха.

На тренутак су заћутали, корачајући једно поред другог.

– Јеси ли се навикао на Београд? – упитала је, готово успут.

И ту се разговор полако отворио…

– Не још.

Схватила је да ће морати да му речи вади клештима, па је наставила.

– Одакле си?

– Из једног малог места поред Оџака, зове се Каравуково. То је у Војводини, Бачка, тамо ка Хрватској.

– Ја сам из малог места Шебет, општина Гаџин Хан, али како мало ко зна где је то, ја да им скратим муке, кажем да сам „из Ниш“ – гласно се насмејала промашеном падежу.

– Моји су после рата дошли у Каравуково. Живели су у Босанској крајини. Тамо су ми преци.

– Значи, Босанац?

– Више Крајишник из Војводине. Тамо у Босни још нисам био.

Зачудио се себи што је одговорио тако опширно.

Лагано су, причајући, стигли до Зеленог венца, где су сачекали превоз до Студентског града.

Од тог дана њихови сусрети више нису били случајни. Заједно су одлазили и враћали се са факултета, кад је то било могуће. Понекад је, у оближњим кафанама, она чекала њега, понекад он њу. Дан за даном, испити су пролазили, књиге се смењивале на столу, а Косана је, са оном својом тихом сигурношћу, полако уређивала и њихове дане и њихове изласке. Он је ишао уз њу без поговора, више се ослањајући на њен корак него на сопствену вољу. Он је и даље више волео да сатима чита, него да седи са друштвом и разговара о темама у којима се није добро сналазио.

Обоје су били добри студенти и све је текло мирно, готово устаљено, све до друге године студија, када им се придружио Вукан Перовић из Никшића, који је дотад студирао тамо и прешао на исти смер као Косана. Од првих заједничких излазака Вукан се лако уклопио у њихово друштво. Био је другачији од Бранка, гласнији и сигурнији у себе, амбициозан и мудар. Умео је да слуша кад други прича и да каже само оно што треба, што му неће пореметити мир и ометати га на путу којим је кренуо.

То је понео из свог села Трњине, између Грахова и Цетиња. Кад су га питали где је то, знао је да каже:

– Код мене у село нема земље. Само камен и небо. Тамо се човјек роди са стиснутом шаком, јер нема за што друго да се ухвати, сем за камен око себе. Е, то вам је тамо неђе.

Косана је све то слушала, па би му рекла:

– Вукане, ти си побегао са камена, ја из блата. Тамо нам нема повратка.

– Не, Косана, нема повратка. Нијесам доша’ у Београд да би се врћо доље.

Бранко ништа није говорио.

Постали су нераздвојни, свако са својим врлинама и манама. Заједно, али и даље свако у свом свету.

Факултет су привели крају не у исто време нити са истим оценама. Сви су били уверени да следи остварење снова због којих су и дошли из својих завичаја.

Када су Косана и Бранко, по њеном запослењу у средњој школи, почели да спремају венчање, није било много размишљања — Вукан је стао уз Бранка као кум.

Почетак је био у малом, не баш комфорном стану, далеко од центра. Живело се од њене плате. Само кирија је односила готово половину. Бранку је било јасно да не може да проводи дане седећи и пишући молбе, одлазећи на биро да види има ли негде места за професора књижевности. Случајно је срео далеког рођака који је радио у фирми за обезбеђивање разних објеката. За чуваре без школе, физички здраве, увек је било посла.

– Сутра можеш да почнеш да радиш, ако хоћеш. Седиш, гледаш, имаћеш довољно времена да се дружиш са књигом док радиш – рече му и даде број телефона на који да се јави.

Није одмах, преко колена, одлучио. Овако није замишљао почетак тог новог живота са дипломом у руци. О понуди Косани није ништа рекао. Није знао шта ће рећи. И да му каже „буди чувар, паре нам требају“ или „није то за тебе“, исто би га заболело. Његова помоћ у кухињи и чишћење стана нису доносили паре у кућу а плата чувара покривала би бар трошкове кирије. Живело би се од Косанине плате.

После два дана позвао је рођака, отишао у предузеће да се пријави и задужи униформу. Кући ју је донео у торби, да не шета градом тако обучен – можда би срео неког ко зна да је професор, додуше незапослен. С тешком муком ју је вадио из торбе а са још тежом облачио. Није волео униформе, али је морао да се привикава. Чекао је и позив за одслужење војног рока, па је овај посао гледао као на привремени. Одлазак од куће и растанак са Косаном, о коме је често размишљао, били су питање дана. Тај дуг домовини у ЈНА морао је да одужи, али га није пожуривао.

Чим је навукао униформу, на вратима се појавила Косана.

Колико је он био изненађен њеним ранијим доласком, она је била још више када га је угледала тако обученог.

– Шта ти је то? – упитала га је.

– Униформа, добио сам посао.

– Какав посао? Где?

– У некој фирми, радићу као чувар. Плата ће нам покривати трошкове стана. Не можемо живети од твоје плате. Лоше се осећам кад ништа не радим.

– Кад почињеш?

– Сутра.

– Ниси ме питао шта ја мислим о томе.

– Нисам.

– Зашто?

Ћутао је, као и много пута до тада.

И она је ћутала. Тишину је протумачио и као прекор и као сагласност. Као мирење са судбином. Сутрадан је, обучен у униформу, са не малом дозом тешких осећања, отишао на посао, где су му одредили да дежура у смени од седам ујутру до седам увече. У руци је носио кесу са сендвичима које је спремио. То ће му бити доручак и ручак, а кад се увече врати, јешће оно кувано, што је остало од ручка. Уз сендвиче су се прибили књига коју је читао, обележивач, дрвена оловка, гумица и оштрач за оловке.

Испред кућице, сав срећан што стиже смена, дочекао га је „колега“, предао му свеску у којој је исписао да се у току његове смене ништа није десило на објекту који је чувао, објаснио му шта треба да ради и отишао. Метална кућица, смештена одмах поред капије и жичане ограде којом је било опасано стовариште грађевинског материјала, била је његов дом наредних дванаест сати. Прошетао је да види где је дошао а потом се вратио, и сео у распалу столицу коју је некада користила нечија секретарица. Чекајући прве посетиоце, отворио је „Странца“, готово механички, баш тамо где је био обележивач. Поглед му се зауставио на једној подвученој реченици – Ништа, ништа није имало значаја.

Задржао је прст на том реду, као да проверава да ли је добро прочитао.

Нешто у тој хладној једноставности тихо се спустило у њега. Узео је оловку и подвукао мисао која ће у касним сатима, кад Косана заспи, бити записана у плавој свесци. Мисли су му, саме од себе, кренуле уназад — ка данима студија и сновима о професури бар у средњој школи.

Притиснут њима, увидевши да са тим мислима нема ништа од читања, затворио је књигу. Било је већ осам сати. Капија се отворила и камиони су почели да улазе у стовариште. Једни натоварени, други који су дошли по материјал, празни. Слушао је ту „музику“ све до четири по подне. Кад је све притисла тишина, кад је капија затворена, „Странац“ се опет нашао у његовим рукама. Прошао је први дан на послу.

Кад је дошао кући, Косана је седела и пила кафу. Није била сама. У посети јој је био кум Вукан.

Није устала да га поздрави. Истина, ово је био први пут да он долази, а да га она дочекује. Обично је он, кад се Косана врати са посла, дочекивао њу на вратима, благо размењујући пољупце. Ручак је био подгрејан, тањири и есцајг већ на столу. Увек је чекао да заједно једу.

Поздравио се са кумом, а потом је отишао да се пресвуче и опере руке. Кад се вратио у собу, Косана му је, док је и даље седела у фотељи, рекла:

– Јело ти је на шпорету.

– Хвала, нећу сада јести – узвратио је не могавши да каже да му је непријатно да једе пред кумом, док он седи испред њега.

Сео је на кауч поред Вукана.

– Како је било на послу? – упита га кум.

– Преживео сам. Није тешко. Тешка ми је униформа – рече Бранко.

– Мора се – узврати Вукан.

– Мора.

Кум је поседео још око пола сата, а онда је, рекавши да има неки важан састанак у градској библиотеци, кренуо. Срдачно су се пољубили, што се код Црногораца подразумевало сваки пут кад се срећу и растављају, и Бранко га је испратио до врата.

Косана је тек тада устала и без речи му сервирала ручак, који је јео око осам увече. Док је јео, она је гледала неки квиз на телевизији. Тада су имали црно-бели ТВ апарат. Нити је он причао како му је било на послу, где и шта ради, нити је она питала.

Сутрадан је имао смену од седам увече до седам ујутру наредног дана. Ујутру је испратио Косану а по подне је дочекао, као што је то чинио и сваког дана док није почео да зарађује. После два сата седења готов без речи, отишао је на посао. Сутрадан ујутру, кад се врати са посла око осам, она неће бити у стану. Излазила је око седам.

И тако је та свакодневица, са мимоилажењима, млела дан по дан, месец по месец.

Вукана је понекад сретао. Никад у граду, увек у стану, као и прве вечери, кад би се увече вратио са посла. Разменили би неколико реченица, при чему је Вукан обећавао помоћ наглашавајући – „куме, тражим нешто за тебе.“

Шест месеци касније Бранко је добио позив за војску.

Колико год да га је очекивао, знао је да никад неће бити спреман за одлазак. Косана је само рекла:

– Знао си да ће кад-тад доћи.

Испратила га је једног хладног јануарског јутра. Без много приче. Понеки поглед и пољубац, уз „пиши, доћи ћу, видимо се.“

После месец дана, на заклетву у Книну, где је био на обуци десетара у морнаричкој пешадији, дошао је само отац Јанко. Иако је био у поодмаклим годинама, старина је нашла снаге да до Београда путује аутобусом, а после возом све до Книна. Жеља да види сина у униформи била је јача од свих болести и немоћи.

Косана је јавила да не може да дође, иако би до Книна путовала целу ноћ петак на суботу, за када је била предвиђена свечаност. Већ у суботу увече могла је да крене за Београд и да у понедељак оде на посао. Многима су девојке и жене тако учиниле, чак су и ноћ провеле са њима, у хотелу на излазу из Книна. Бранко је знао возни ред напамет, али је покушавао да не размишља о томе шта је његову жену спречило да дође.

Тако му је било лакше. А увек је бирао оно што је лакше.Да не мисли, да ћути, да не одговара.

Писма, свако готово идентично, као неки извештаји, стизала су у Београд и книнску касарну „Славко Родић“, прво једном недељно а, потом једном у две недеље. Бранко није хтео да притиска Косану својим писанијама, па је чекао њена писма да би одговорио. Препуштао јој је да она бира када и колико ће писати. Тако су, после неколико месеци, писма почела да стижу једном месечно. Истина, није било шта ни да се пише. Слушали су се преко телефона кад би је он позвао из поште која је била у центру Книна. Ни ти разговори нису били дуги, нити су били изливи емоција због којих би се истопила телефонска веза. Слично писмима.

Први пут је отишао на одсуство после шест месеци, када му се завршила обука. Јавио јој је када воз стиже, надајући се да ће је затећи на перону, иако је било рано јутро, ни дан се још није разбудио. Замишљао је сусрет, трчање у загрљај, чврсто грљење и љубљење. Ничега није било. Косана га није дочекала. Сео је на аутобус и отишао кући.

Морао је да звони, јер није имао кључ. Чекао је да се пробуди и да му отвори врата. Покушао је да се осмехне, али није успевао, иако се нису видели пола године. Ни са њене стране није било вриске нити скакања од среће. Загрљај и пољубац у образ, као да су се растали јуче.

Брзо је схватио да ништа није онако како је било. Плашио се да ће му викенд пролетети, да ће поново тешко поднети растанак, али субота се одужила. Као да је желео да се што пре врати међу зидове касарне, где је, ипак, имао неки свој мир. У недељу ујутру сео је на воз да би се увече јавио дежурном официру на капији. Косана га ни у недељу ујутру није испратила. Додуше, Бранко је, да би прекинуо непријатну тишину, само рекао: „Сам ћу, знам где је станица.“

Вукана није ни чуо ни видео тих шест месеци. Почео је да чита о њему у новинама. Објавио је једну, па другу књигу. У интервјуима није помињао своје порекло нити Црну Гору. Постао је велики Србин и патриота, видевши да се то у тим временима тражи. Увек је био прагматичан, размишљао је Бранко, гледајући његове слике по новинама. Док је Бранко служио домовини, Вукан је постао управник Народне библиотеке.

Кројио је не само своју, већ и судбине свих којима је био окружен. Међу њима је била и Косана. У једном од писама Бранку, написала је да јој је Вукан помогао да постане директор средње школе у којој је до тада била наставница. За Вукана је знао да је постао члан владајуће партије, али му Косана о својим политичким активностима ништа није писала. Вукана је само тада поменула.

Тако је прошла година. Вратио се кући у децембру, што због неког скраћења војске, што због наградног одсуства које није искористио. Могао је, али га ништа није вукло у Београд. Никоме није јавио када долази воз из Книна, да не буде опет разочаран.

Дочек на вратима стана исти као и прошлог пута. Можда још хладнији. Није хтео себи да призна оно што му је било јасно. Косана је већ била далеко од њега. Видео је да му се живот круни, али ништа није покушавао не зато што није желео већ зато што није знао шта да каже, нити шта да уради. Слутио је да су прошли дани среће и љубави, али није хтео да он буде тај који ће да учини оно што је било извесно.

Поново је почео да шаље биографије и тражи посао. Додао је само једну реченицу – одслужио војни рок. Док је бајка трајала, седео је код куће и читао књиге, понешто записивао, а поднева је проводио са Косаном. Не свако. Кад она дође, понекад би налазио изговоре да изађе. „Тражим посао“, само би рекао и одлазио у бесциљна лутања.

Вукан није долазио. Нису се ни чули откако се Бранко вратио из војске. Косану није ни питао за њега. Слутио је да она зна више од њега шта се у Вукановом животу збива. Дани су обома постајали све тежи.

На једном од тих лутања, поново је срео неког земљака који је радио у општини у центру града. Тако је поново добио посао – радник обезбеђења у општини.

– То ти је само привремено, видећу да тамо не останеш дуго – рекао је рођак, дајући му број телефона особе којој сутра треба да се јави.

Кад се вратио у стан, Косани ништа није рекао. Сутрадан је обукао чисте панталоне и кошуљу, изгланцао ципеле и обријао се. Косана је већ отишла на посао, па није имао са ким да се поздравља нити да објашњава толико сређивање. Морао је да се упристоји, ипак је ишао међу људе. Више неће седети у малој металној кућици на стоваришту грађевинског материјала и бројати камионе, слушајући њихову буку. Надао се да ће међу људима бити мање несрећан.

Кад је дошао у општину, попунио је неки упитник. Рекли су му да не пише да је завршио факултет, него само средњу школу. Факултет му сада и овде није био потребан. Помало га је обрадовало што поново неће облачити плаву или сивомаслинасту униформу, из које није излазио готово годину и по дана. Радићеш у светлоплавој кошуљи и тегет панталонама, рекоше му, додајући – „ципеле немамо, мораш да радиш у својима“.

Тамо је имао просторију за пресвлачење, па тако службено обучен, није морао да путује градским превозом. Првог дана је само стајао са стране и гледао старијег колегу како ради – стоји и гледа. Више није било ни седења ни читања књига.

Кад се вратио кући, Косани је само рекао:

– Почео сам да радим у општини.

– Шта радиш тамо?

– Чувам ред и мир у шалтер сали.

Отишао је у кухињу да види шта је остало од јучерашњег ручка. Покупио је то мало што је остало и ћутећи, сео у дневну собу покушавајући да погледа нешто на телевизору.

Косана је ушла за њим. Села је наспрам њега и рекла:

– Треба да разговарамо.

Знао је шта га чека.

– Ту сам. Слушам.

Устао је, угасио телевизор, сео и окренуо се према њој. Гледао ју је право у очи. Одавно их није видео. Одједном су искрсле слике њиховог упознавања и заљубљивања. Сећао се срећних дана и заједничких студентских путовања. Других путовања није ни било, јер када су имали дипломе, нису имали новац да себи улепшају живот. Косана је почела:

– Бранко, обоје видимо да ово међу нама више не иде.

Застала је.

Бранко је ћутао. Чекао је да она настави.

– Ово траје и није се одједном десило. Удаљили смо се, угасили сваку наду у ...

Заћутала је. Није знала како да настави.

– У будућност? – рече Бранко да јој помогне.

– Да, зачаурили смо се у овом стану чекајући да нам неко донесе то боље сутра. Морамо да мењамо свој живот.

– Покушавам. Не иде ми. Што је до мене, чиним.

– До када ћеш бити чувар? Шта после? Имаш диплому, не можеш то бацити у воду.

– Не знам до када ћу бити ово што сам сада. Покушавам само да зарадим нешто да имамо бар за стан.

– Није довољно – рече мало гласније.

И дода:

– Бар мени.

И даље су се гледали. Он је покушавао да не покаже бол, да задржи сузе. На њеном лицу ништа није могло да се види.

– Има ли неко други због кога смо се удаљили – упитао је Бранко. Није знао зашто је то питао, али изашло је оно што је дуго било затомљено у њему.

Ћутала је.

– Ко је он?

Ни реч није рекла. Само је погнула главу. То је био њен одговор који је он схватио. Његово име није хтео да изговори.

– Значи, готово је, разводимо се? – упита је да би што пре завршио ову сцену у којој се осећао као да су му се на леђа натовариле стотине тона терета. Желео је да што пре скине то бреме.

– Да.

– Одлазиш ти или ја?

– Ја ћу отићи, а ти остани у стану – рече Косана, полако устајући.

Додаде:

– За викенд ћу доћи да покупим ствари.

– Нећу бити ту. Кад завршиш, убаци га у поштанско сандуче.

Остао је да седи док је она напуштала стан. Зачудио се себи како је био тако миран, како је све протекло без повишеног тона. Ваљда, рече у себи, јер је све мртво, угашено.

Још дуго је тако седео и гледао у врата кроз која је отишла његова прва љубав. Прва и последња. Тада није знао да ће бити и једина.

Устао је, угасио светло и остао да седи, јер није био ни за читање, ни за музику. Желео је да остане сам.

Тмина која га је покрила и туга која га је обузела, одвеле су га у сан. Седео је тако у фотељи, са главом забаченом позади. Спавао је све док га није пробудио нови дан у који је морао да закорачи. Спремио се за посао и кренуо покушавајући да не мисли о ономе што је синоћ било и ономе што га тек чека. Није успевао.

На путу ка стану, тог првог поподнева без ње, свратио је на оближњи киоск и купио ручак за тај дан. Фрижидер му ништа није нудио, куваних јела није имао. Морао је до продавнице. Те вечери је почео да кува само за себе. До тада је, у преподневним сатима док је Косана радила, кувао за њих двоје.

У суботу је отишао из стана. Вратио се тек касно по подне. По отвореним и испражњеним орманима и полицама са обућом, видео је да је Косана понела са собом све што је мислила да ће јој требати у новом животу. Остале су разне ситнице – потрошени кармини, разгледнице са разних заједничких студентских путовања, два-три чешља, један стари ручни сат, поломљене демоде наочаре за сунце, књига коју јој је поклонио на првој години студија, шнала за косу, неколико биоскопских карата за филмове које су заједно гледали, фотографије са студија, када их је неко сликао на клупи у парку преко пута факултета, једно њено писмо које му је послала када га није било на предавањима неколико дана... Поред стола на поду, бачена бележница писана њеном руком, позивала га је да је склони и негде сакрије. Оставила је и све путне карте које су чували са заједничких путовања.

Баш се потрудила да се ослободи свега што смо имали заједничко, помислио је, док је све то полако сакупљао и стављао у једну картонску кутију. Кад је све било чисто, кутију је ставио на дно ормана.

Окренуо се свом животу. Каквом-таквом, али његовом. Други није имао.

Није прошло много када су до њега дошли гласови да је Косана почела да живи са Вуканом. Горко се смешећи, гласно је рекао:

– Е, куме, куме... зар ти?

Морао је себи да призна да су се Косана и Вукан увек добро слагали, да су имали много тога заједничког, за разлику од њега и Косане, који су у много чему били раздвојени у два света. Код њих је одувек постојала она глад да иду напред, да узму оно што желе, па и онда кад на том путу неко мора да се помери. Као да ни сами нису знали где им је крајња тачка, па зато нису знали ни када треба стати. Бранко је то одавно видео, али је носио у себи, склањао се да не гледа оно што се косило са његовим моралним начелима. Вукан је имао дар још од студентских дана да на време препозна где се отварају врата и да се ту појави без сувишне буке. Код њега се ретко могло разлучити где престаје уверење, а где почиње рачуница. Зато није био изненађен када га је видео у првим редовима на партијским скуповима. Али, када је угледао Косану поред њега како усхићено тапше и кличе вођи партије, није могао да гледа. Угасио је телевизор.

Развели су се брзо, без било каквих трзавица, готово у тишини. Свако је отишао својим путем да се никада више не сретну.